Црква Светог Николе је средњовековна властелинска црква, задужбина Рајка Киризмића. Саграђена је у првој половини 14. века, у призренском насељу Поток-мала. Рајкова Црква се помиње у Светоарханђелској хрисовуљи цара Душана. Приложио ју је, заједно са другим бројним црквама, својој задужбини, манастиру Светим Архангелима и својој гробној цркви.  

После пада Призрена под турску власт, 1455. године, Црква Светог Николе је полако губила значај, временске неприлике су оставиле трага а нарочито је пострадала 1795. године, када је и опљачкана, у походу скадарског паше Махмута Бушатлије. Цркву је прекрила и затрпала земља и песак из воде из оближњег потока.  Деценијама се за њу није знало. Приликом уређивања митро-политске баште 1857. године темељи Рајкове црква су откривени. Обнову цркве благословио је рашко-призренски митрополит, Мелетије. Призренци су је обновили 1857. године, проширили и покрили дрвеним кровом. О овој обнови оставили су запис на уласку у цркву. Својим тадашњем изгледом она се није значајно разликовала од стамбених кућа. Иконостас цркве је дело сликара Сергија Димовића из Козане у Грчкој а фрескописац је остао анониман.

У другој половини XIX века, све до завршетка изградње нове Саборне цркве Светог Ђорђа 1887. године, храм Рајка Киризмића био је најпространији међу тада малобројним српским светилиштима Призрена, а у његовој непосредној близини налазила се и зграда митрополије. Од 1857. године до јуна 1999. године црква је била жива, у њој се служила литургија на дан Светог Николе, зимског и летњег, као и током године,  нарочито зими.  

Почетком 20. века Рајкова црква је, на велику радост призренских Срба, у својој непосредној близини добила велелепно здање, Основну школу „Младен Угаревић“ као тестаментално завештање призренског добротвора Младена Угаревића. Од тада су црква и школа живеле у својеврсној симбиози све до кобне 1999. године, када су цркву минирали албански екстремисти. Срећом, нису све мине експлодирале, те црква није до темеља разрушена. У годинама које су се низале постала је својеврсна депонија. Пре пар година успело се да се црква огради. Ретке Србе који овде дођу да се помоле, упркос страдањима дочекују фреске  светаца, које вапе за обновом.  

Рајкова црква је последња српска црква у самом Призрену која није обновљена. Притом не заборављамо ни друга света места и иконлуке (Свети Прокопије) у граду, која је неопходно обележити, заштитити и оградити, као ни заштиту угрожених светиња у околини Призрена. Дужни смо да својим потомцима оставимо у наслеђе све што смо од својих предака и наследили. Стога позивамо све добронамерне људе који желе и могу да помогну акцију хитног спасавања овог значајног споменика културе.

Недавно смо учествовали у обнови Цркве Светог Пантелејмона у Призрену, а сада позивамо све да се укључе у обнову ове призренске светиње!

Не дамо светиње јер су наше од давнине!

‍

Новчана средства за овај пројекат су успешно прикупљена. Хвала свим донаторима!